U kući smo imali BMX marke Haro. Njega je brat vozio. Na uglu, kod komšije u dvorištu je bila „rampa“ skakaonica. Tada sam bio mali i nisu mi dali da skačem sa biciklom, smeo sam samo do pola rampe i okret dole. Imao sam dečiju mušku biciklu, narandžaste boje. Voleo sam tu biciklu jer je bila kao dedina „Partizanka“, samo mala.
Od tada je prošlo mnogo godina. Promenio sam dosta bicikli. Nakon što su mi ukrali dva bicikla zaredom, na dva različita mesta, odlučio am kupiti neku najobičniju koju ne treba ni zaključatii. Naravno da sam je zaključavao. I tada sam počeo da sastavljam biciklo koje će biti po mojoj meri. Istina je da sam ja samo kupovao 
delove, a drugar ju je sastavio. Međutim, kada sam je sastavio sam shvatio da ja više neću skakati po rampama, neću juriti po šumama i tražiti zgodno mesto za skok. Meni je trebalo nešto lepše, nešto bolje. Kupio sam sebi rđavu „Partizanku“. Mušku. Onakvu kakvu sam mogao imati oduvek, da je dedina bila sačuvana.
Kupio sam novo sedište, ručke volana ili kormanja kako smo to kao deca zvali. Komšija ju je malo doterao, kupio sam bisage i sada krstarim gradom. Mala narandžasta bicikla je porasla i sada sa grad smanjio, jer ništa sa njom nije daleko.
