Zovem se Savka Ćurčin i živim u Zrenjaninu.
Davne 1990. godine moj pokojni deka osvojio je na greb-greb lutriji BMX. Poklonio ga je meni jer u to vreme nisam imala bicikl.
Prilikom učenja vožnje zakucavala sam se u šljunak i breze kraj školskog igrališta da bi nakon toga postala jako dobar vozač bicikla. Savladala pravila saobraćaja i stekla sigurnost u sebe. Obožavala sam da ga vozim.
Sledeće godine letovali smo na Fruškoj gori i naravno nosili sa sobom i naše biciklove jer smo samo njima mogli doći do rodbine u Suseku.
Povratak kući u Zrenjanin je bio najuzbudljiviji. Mama je pristala na tatino i moje insistiranje da me pusti da se biciklovima vratimo kući. Bilo je fenomenalno! Ja sa svojih 10,5 godina i tata. Osećala sam se tako snažno i samouvereno. Vozili smo kroz Žabalj i tamo napravili ne znam koju po redu pauzu i pojeli po burek. Kući smo stigli za 7,5 sati. Nakon te avanture zavolela sam još više moj bemiks i vozala ga neumorno svaki dan.
Vozila sam ga i u srednjoj školi. Tada sam na kormanu imala korpu za ranac pa su me neki zvali E.T. vanzemaljac. Kasnije smo se mnogo puta selili i u manjim stanovima za njega nije bilo mesta pa ga je moj brat čuvao kod njega u dvorištu.
Rodila sam sina pre 9,5 godina. Stasao je za BMX. Rado ga je prihvatio i često ga vozi po skejt parku ovde kod nas u komšiluku. Tako da je on sada ponosni vlasnik bicikla. Ja sam u 8.mesecu trudnoće i čekamo još jednog batu koji će verujem naslediti ovaj isti BMX i sa zadovoljstvom ga voziti. Imali smo želju da ga malo doteramo pa smo se vama obratili za pomoć.
Ako postoji šansa da ovaj dvadesetšestogodišnjak zablista u punom sjaju bićemo vam svi jako zahvalni.
