Slobodan nam je poslao svoju priču. Čekamo i tvoju!
Poštovana ekipo totalbike-a,
Prijavljujem se za vaš konkurs "Nabudži mi bajs". Moje ime je Slobodan Davidović, a ovo je priča o mom biciklu zvanom Kristofer.
Upoznajte Kristofera, najvoljenijeg dvotočkaša na planeti, bez lažne skromnosti. Zapravo kada bolje razmislite jedinstvenog. Koliko dvotočkaša znate a da imaju ime, i to kakvo ime? Ceo njegov život je jedna zanimljiva priča koja teško može da stane u ovih nekoliko narednih redova.
Kristofera sam upoznao pre sedamnaest i po godina kada se još zvao Tempo Orijent i kada je još bio mlad i metalik plav. Ma bio je to lep osamnaestobrzinac koji je obećavao. I ja sam tada obećavao, bližio se kraj osmog razreda i roditelji su odlučili da je vreme da mi kupe novi i bolji bicikl tako da sam se tada oprostio od ljubičastog ponija napravljenog u Bosni i počeo da se družim sa ovim novim plavcem. Inače došao je u paru sa crvenim bratom koji je postao ljubimac mog brata. Nakon što sam uspešno upisao gimnaziju red je bio da se taj dugi raspust lepo i provede. To prvo zajedničko leto smo proveli delom kod bake u Plandištu, malom mestu kraj Vršca gde je upoznao vojvođanske ravnice, a delom i na Kosmaju gde moja porodica ima vikendicu. Od tada se on nagledao raznih puteva a prevalio je sigurno preko tridesetpet hiljada kilometara. Majke mi ne lažem, ako nije preko onda barem skoro toliko. Ma Kristofer je zmaj od bicikla, još uvek imam njegov originalni prednji točak kao i viljušku koju sam iskrivio jedne noći kada sam vraćajući se sa pijanke upao u sveže iskopan rov u Ivankovačkoj. A navedeni originalni točak sam koristio do pre nekoliko meseci kada sam ga zbog Transfagarašana i uspona na Karpate ipak zamenio novim. Ovi originalni delovi su sačuvani u garaži kao svetinje i vala ima da mi budu postavljeni kao spomenik na grobu, kada umrem, sa sve natpisom „i dalje se okreće!“.
Mnogi bi rekli da Kristofer više nije Kristofer jer sam zamenio bukvalno sve delove na njemu osim rama, ali ja i dalje odgovorno tvrdim, kao i Triger za svoju metlu staru dvadeset godina, da je to isti bicikl. Više puta su me razne neverne Tome ubeđivale da ga bacim i kupim novi, ali kako to da mu uradim. Kristofer i ja smo prošli toliko toga zajedno da bih ga ja izdao na taj način. On mene nikada nije! Doduše, bilo je trenutaka kada mu je zbog stresa na Fruškoj Gori usred nedođije pukla šticna, ili kada mu je kod Lepenskog Vira usred ničega pukao točak, ali Bože moj, događa se. Niko od nas nije savršen. Zar ne? I kako da mu zameram to kada ga vozim bukvalno svaki dan, jadničak mora da trpi penjanje na Kumodraž do mog radnog mesta svaki radni dan. Vikendom on i ja radimo kao vodiči biciklističih tura u Beogradu tako da ni za njega ni za mene nema mirovanja. Kada malo bolje razmislim ja i do banke kada idem sedam na njega jer me mrzi da hodam čitavih deset minuta. I tako ga ja vozam celu godinu bez obzira padala kiša ili sneg. Do sada me je uvek odvezao tamo gde sam se zaputio. Tako da, iako mi je pravio probleme, stoički je izdržao svaki moj hir. Ne bih vas zamarao pričom gde smo sve bili jer bi nabrajanje trajalo isuviše dugo, ali mogu sa sigurnošću reći da je on video mnogo više od Srbije nego mnogi njeni građani, čak je stigao i da se popne na Karpate. Upoznao je sve moguće putiće i stazice na i oko Kosmaja, posetio je sva sela oko Plandišta i Vršca, odlično poznaje tok Dunava i Save, planine istočne Srbije mu takođe nisu nepoznanica... Ma, da može da priča svašta bi vam on ispričao, a možda ako poživi dovoljno dugo i ako naučnici uspeju da razviju veštačku inteligenciju u dogledno vreme, uspem da ga unapredim i on stvarno i progovori. U tom slučaju bi imao šta i da kaže i da se pohvali kako je od osamnaestobrzinca u svojoj sedamnaestoj godini postao dvadesetčetvorobrzinac, kako je pre šest godina bio ogoljen i ponovo ofarban i kako je sve to vreme imao vrsnog gazdu koji ga je jahao svaki dan ali ga je ipak voleo i čuvao.
Eh Kristofere, Kristofere, zaista zaslužuješ da budeš nabudžen i podmlađen, toliko je toga još pred tobom i vredelo bi ti doživeti stotu. Osećam da će ovo biti nastavak jednog divnog prijateljstva, jer cilj nam je otići smelo gde niko još nije otišao.
