Slobodan nam šalje svoju priču, čekamo i tvoju!
Priča počinje negde na leto 2006 god. u okolini Gnjilana, na Kosovu i Metohiji.
Inače, ja sam rođen u Gnjilanu, gde sam i živeo do 1999 god. Da ne bih previše dužio, nakon progona iz svog rodnog grada, moja porodica odlazi u Vranje a ja nastavljam studije u K.Mitrovici. Da važi ona izreka „od sudbine se ne može pobeći“ uverio sam se kada sam nakon diplomiranja počeo da radim kao profesor u Tehničkoj školi nadomak Gnjilana.
Moje iskustvo sa biciklima do tada bilo je , kao i kod većine iz moje generacije, veoma ograničeno. Fabrika bicikala Partizan i popularni „poni“ uz malo atraktivniji „BMX“ bilo je sve sto sam ja do tada znao o biciklima. Duga pauza u vožnji, iz „opravdanih razloga“, uticala je na moje neznanje i nepoznavanje novih tehnologija (mehanizmi, menjači, način sklapanja itd...) kod modernih bicikala.
U selu se tada već formirala jedna grupa „ozbiljnih“ rekreativaca koji su me stalno terali da idem sa njima i ubeđivali kako je to prava stvar. Naterali su me da probam neke od njihovih bicikala, pokazivali šta sve one imaju od opreme i kao najveći adut navodili da su od aluminijuma i stoga veoma lake za vožnju. Oduševljenje nakon spoznaje da se točkovi mogu zameniti jednim potezom, kao i još mnogo drugih stvari koje do tada nisam video, nije se moglo sakriti.
Potreba za vožnjom, uz „saznanja“ do kojih sam došao, odvela me je do lokalnog majstora i prodavca polovnih bicikala, inače Albanca iz Gnjilana koji je snabdevao „dobrom robom“ ceo taj kraj. Za njega sam saznao preko mog sadašnjeg šuraka, koji je inače kao neki poznavalac bicikala.
Prvi šok sam doživeo kada sam stigao u radnju i ugledao na stotine bicikala u ogromnom magacinu. Meni, kao totalnom laiku, sve su izgledale iste, ali moj šurak „stručnjak“ koga sam već spominjao rekao mi je tada: pusti to, idemo mi ovamo ( i pokaza mi na jednu prostoriju na kraju magacina), tu On izdvaja najbolje stvari, misleći naravno na Albanca, vlasnika radnje.
Da je bio u pravu uverio sam se kada smo ušli u sobu od nekih 20 kvadrata. Tu se nalazilo nekih 10_tak bicikli, sve lepša od lepše ( ja sam to tada tako posmatrao). Onda je na „scenu“ stupio moj šurak: ovo ti je SCOTT, ovo MERIDA, pa onda SHIMANO ovo SHIMANO ono, i gomila drugih pojmova koje sam ja čuo tada prvi put u životu. Nemajući pojma o čemu priča spazio sam jednu, po meni najlepsu među ostalim biciklima i tada kreće sve ono što se dešava i do današnjih dana. Pazarivši mog SCOTTA počeo sam da ulazim u svet biciklizma. Neprospavane noći da bi se informisao da li je bolji SHIMANO ili SRAM, da li je Mavic bolji od DT Swiss_a i koji su amortizeri najkvalitetniji govorile su da sam postao pravi zaljubljenik. Postao sam stalna mušterija kod Albanca i stalno nadograđivao svog SCOTTA. Usledile su duge vožnje kroz razne predele, preko Kosova i Metohije, juga Srbije i jednog dela Makedonije. Ali kao i kod većine, uplovio sam u bračne vode, pa onda dobio svog prvog sina a nakon toga i blizance i moj SCOTT je sve manje jezdio putevima. Strpljivo je čekao, kao verni prijatelj, na svaki trenutak mog slobodnog vremena - ipak je on „prošao“. celu Evropu da bi stigao do mene. Kako deca rastu i On postaje sve aktuelniji ali zub vremena je ipak ostavio traga tako da bi mu trebao jedan dobar „tretman“ da bi i dalje krstario ovim našim južnim prostranstvima.
