Nabuži mi bajs

  Da li možete da sredite moj bajs?   To je još od mog oca, tako da ima sentimentalnu vrednost i vozio sam ga često kad sam išao u školu.    Star je i voleo bi da ga vozim kao što sam ga nekada vozio.                      

Zovem se Marko Milenković (29 god), živim na periferiji grada Kruševca (Begovo Brdo).

Cao, ja sam Nenad i zeleo bih da podelim sa vama nesto o mom bajsu. On se moze smatrati "oldtajmerom" jer je proizvedem polovinom proslog veka od strane meni nepoznatog proizvodjaca. Broj bicikla se nalazi ispod sedista sto je tipicno za bicikle proslog veka. Tri generacije su uspesno koristile bajs i ja sam ga dobio u amanet od dobrog prijatelja. Sa malo ulozenog truda, bicikl je ponovo u voznom stanju ali bih zeleo uz Vasu pomoc da ga vratim u prvobitno stanje kako bi moji unucici mogli i dalje da ih koriste i ostave svojoj deci. Unapred zahvalan deda Nesa.  

Ja sam Goran Djurakovic i ovako ide moja prica za moj bajs. Kupio sam ga pre 4god posle pet bicikli kojih su mi ukrali i ovaj se zadrzao najduze kod mene i bas sam vezan za njega, zato sto mi je bio od velike koristi kad sam se tesko razboleo, ostao sam bez bubrega

Zovem se Plavka,kupljena sam davne 1998 godine.Od tada sam u ponosnom vlasništvu Dragane Francuski iz Pančeva. Ispratila sam skoro celokupno njeno školovanje od osnovne škole do fakulteta.Sad se svakodnevno krstarimo ulicama grada Pančeva na relaciji kuća-posao posao-kuća.Dnevno minimum prelazimo 15 km.Verno je služim svih ovih godina, pratim sve njene aktivnost. Vreme je da i ja promenim izgled i delove posle svih ovih godina              

Moje ime je Siniša Dugonjić. Bicikl sam kupio pre oko deset godina, kada sam napokon izignorisao prijatelje, babe i ostale koji su me ubeđivali ceo zivot da je voziti bicikl po Beogradu ravno samoubistvu.  

Ja sam Dragoljub Tomić, imam 60 godina. Ovo je moj drugi bicikl koji posedujem, ali najdraži i jedini! Kupio sam ga davne 1985. godine. U pitanju je slovenački Rog. To je klasičan bicikl bez brzina!! Kao što vidite odlično je očuvan. Kako i ne bi kada o njemu vodim itekako računa: ne nedostaje mu ulja i masti; i ispravne gume, naravno; i kočnice; i svetlo; i prenos... Da, kada već spominjem prenos, da kažem da sam iz svih ležajeva izbacio "vence" i umesto njih postavio samo kuglice, tako da je sada prenos mnogo lepši, lakši i tiši. Kada se vozi - bicikl samo šušti! A to je ono što volim: bez lupkanja, škripanja i ostalih sličnih zvukova. Naročito sam ponosan kada me neko zaustavi da pogleda koji je to bicikl i kada mu se dive! A tek ja...

Zovem se Savka Ćurčin i živim u Zrenjaninu. Davne 1990. godine moj pokojni deka osvojio je na greb-greb lutriji BMX. Poklonio ga je meni jer u to vreme nisam imala bicikl. Prilikom učenja vožnje zakucavala sam se u šljunak i breze kraj školskog igrališta da bi nakon toga postala jako dobar vozač bicikla.  Savladala pravila saobraćaja i stekla sigurnost u sebe.  Obožavala sam da ga vozim. Sledeće godine letovali smo na Fruškoj gori i naravno nosili sa sobom i naše biciklove jer smo samo njima mogli doći do rodbine u Suseku.

Moj bicikl i ja smo počeli da se družimo pre tri godine kada mi ga je brat, polovnog, poslao autobusom u Novi Sad, grad u kome živim i studiram. Stupivši točkovima na tlo Novog Sada, proverio je stanje većine biciklističkih traka, zavirio na neravne staze Kameničkog parka, obišao Petrvovaradin, Ribnjak, Kamenjar, išao na vikendicu na Frušku Goru, kotrljao se nasipom do Futoga.