Aleksandar nam je poslao svoju interesantnu priču. Čekamo i tvoju!
Družimo se već dve godine. Ne mnogo za život jednog dvotočkaša, ali dovoljno da se bliže upoznamo. Meni je od tada porasla brada. Kaže mi da sam pravi hipster, što baš i nije tačno jer pedalam od malih nogu. Ja odmahujem rukom i povremeno mu uzvraćam da je hipik. To je nekako bliže istini jer se ovog leta veoma zapustio. Sav je prašnjav, a lanac i zupčanici su ozbiljno zamašćeni. Ne mogu da skapiram da li je on tvrdoglav ili sam ja lenj. Biće da ima i jednog i drugog.
Visok je 57 santimetara. Verovatno se u mladosti družio sa nekim košarkašem ili odbojkašem. Ne znam, ne priča mnogo o tom periodu života. Kad ga pitam, samo ubrza: cak-cak-cak. Radi moje bezbednosti odlučio sam da više ne čačkam po njegovoj prošlosti. Meni baš ne odgovara njegova visina, ali ništa u životu nije idealno.
Belo kožno sedište sam mu poklonio ubrzo po njegovom dolasku u Beograd. Odlično pristaje uz njegov tamnosivi ram. Častio sam ga i crnom trakom i moćnim šamaraljkama koje savršeno pristaju uz njegov korman. Može samo da bude zadovoljan. Ortakinje kažu da je baš šmeker, a ja ne poričem. Istina, kočnice su malo starije, ali jednog dana ćemo i to srediti. Već radimo na tome.
Zadnji menjač je dobio od svog dalekog rođaka, nekog planinca. Bilo je to privremeno rešenje, dok ne nabavimo jedan dostojan pravog drumaša. No, kako to biva sa svim dalekim rođacima – kad jednom dođu, dugo ostanu. Od tada neće da koristi veliku prednju šajbnu. Uzalud sam mu objašnjavao da trenutno nisam u mogućnosti da nabavim bolji menjač, da se strpi jer će sigurno doći bolja vremena... Eto, nije sramota imati zadnji menjač planinca dok krstari gradskim ulicama... Bože moj, čemu tolika drama... ali, jok, ne popušta! Čak sam ga vozio i kod doktora. Doktor kao doktor, ima svoju teoriju koja ne daje rezultate u praksi.
Ujutru se vozimo na posao. Kad stignemo, uredno ga ušuškam u jednu tihu prostoriju. Spustim zastore da ga sunce ne peče tokom dana i da može da se odmori. Ne volim da ga vežem za gelendere i stubove. Ipak je on moj drugar. Ponekad, popodne ili uveče, spustimo se do reke ili nekog kafića da popijemo kafu. Uvek je blizu mene, čak i ako je mnogo mojih prijatelja na okupu. Volim da ga posmatram krajičkom oka dok uživa u smiraju gradske vreve. Uživa, ali siguran sam da to nikada ne bi priznao. Meni bar...
Tako živimo nas dvojica. Malo se inatimo, mnogo poštujemo. I da, zamalo da zaboravim. Zaljubljen je u jednu gradsku cicu sive boje. Za sada se samo voze zajedno. Ako se kojim slučajem stvari pomere za dužinu jednog točka, i obicikli mali sa dva pomoćna točkića, prvo zvonce sigurno kupujemo u Total bajku.
