Totalbike bicikle i delovi za bicikle

Aleksandar Marić - NMB 2018

Моја прича:

Тамо негде 2002. године, кад сам био 3. разред гимназије, био сам опчињем спортским активностима. Како сам живео на селу било је свега два спорта која су се могла тренирати – фудбал и кошарка. Нисам био баш у том фазону. Више су ме вукле авантуре. Као и већина тадашњих вршњака и ја сам слободно време проводио радећи. Тако је протекао и летњи распут. Међутим, биле су то прве паре када сам себи купио бајс (било је то негде у септембру). Сам зарадио, и сам купио. Иако је био полован, био је у одличном стању. После минике/понике, требало је навићи се на нови начин вожње. Закривљен корман, тврд сиц, погрбљеност...  Међутим, полако је настајала историја, јер су се после низали километри и километри...

Најбољи доказ повезаности је био једноставан одлазак до продавнице, са бициколом наравно, али до продавнице која је свега 50-ак метара удаљена од куће. Моји би се крстили када би ме видели, али су се и они временом навикли на то.

Већ после неких годину дана, била је за мене тада једна релативно дужа тура од 60km у једном смеру. Ишао сам код једне девојке. Последице вожње су утрнула задњица и сунчаница (август месец)... Али све то иде у „рок службе“, а и тако сам учио и на својој кожи (шта ти треба од опреме пре свега).

Како то бива и у свакодневном животу са осталим стварима, кад са неким прођеш тешка времена онда се за ту особу вежеш на неки посебан и јачи начин. Тако сам се и ја везивао за бајс.

 

Било је у међувремену понуда да продам бајс, а нудили су и више него што сам га и ја платио, али то није долазило у обзир. Једини такав бајс у селу. Сви су знали чији је. Успомене, о небројеним превозима девојака из центра на крај села, или паркирање испред кафића где дуги паркирају ауто или мотор а ја бајс, немају цену.

 

Није битно шта имаш, већ какве те успомене вежу за то што имаш. ;)