Pozdrav, zovem se Damjanović Stefan, imam 18 godina i ovo je moja priča.
Biciklo sam sam sebi kupio pre 3,5 godina kada sam novac skupljao radeći u metlicama. Za mene je ovaj bicikl tako važan i drag jer sam ga sam sebi kupio, mučio sam se i radio celo leto da bi sebi nešto kupio.
Sa tim biciklom prešao sam veliku kilometražu i sa tim istim biciklom išao na razne aftere, žurke, kampovanja i ostala dešavanja...
Imao sam par puta loših stvari, kao što su kradja tog bicikla, bušenje guma i skidanja točkova sa bicikla, ali sve sam to prešao, biciklo je i dalje sa mnom..
Sada, i nije baš i nešto najboljem stanju, ima da se radi na njemu, jednostavno nisam stizao sve to od škole i posla koji sam radio paralelno sa školom... Žao mi je, što to biciklo stoji u šupi i skuplja prašinu, jer ja nemam vremena da sednem, pogledam ga i sredim ga.
To biciklo je imalo sto popravki, što padova i uspona sa njim.. Svaki pad me je dobro koštao, i fizicki i po džepu.
Ali i dalje, taj bajs je za mene, ne znam, kao svetinja.. Sto stvari je menjano, stalno je popravljan,radjen,cišćen rasturan i ponovo sastavljan...
Nema lepšeg osećaja, nego kada lepo uzmeš svoje biciklo, sedneš na njega, uzmeš povodac i zakačis psa, pa lagano sa njim do plaže koja je podalje.. To uživanje, taj adrenalin i to dešavanje, to nema cene... Kao ni moje biciklo.
Inače, iz Apatina sam, malo mesto na obali reke Dunav, poznato po paprikašu, pivu i ribarskim večerima.
