Ja sam Jezda (Poni biciklić), a ova što se ne odvaja od mene je Ivana.
Iako nisam u cvetu mladosti (imam oko 30 godina), svakodnevno sam aktivan. Istina, bez obzira što se teško odlažem u biciklanu, nju ne mrzi da me ,,vugli“ i diže, baš kao što ni mene ne mrzi da se vozamo po vremenu i nevremenu.
Upoznao sam je pre samo četiri godine. Prihvatila me je kao da sam oduvek bio njen. Mnogo volim što smo se našli: ja iz Bačke Palanke, ona iz Kikinde... oboje u Novom Sadu.
Do tada, moj vlasnik je bio jedan dobri debeljuškasti čikica. Čuvao me je kako je znao dve dok sa suprugom nije odlučio da me pokloni Ivani.
Moja drugarica je putujuća učiteljica. Svakoga dana poučava i čuva mnogo dece, a ja joj pomažem da sve postigne i svima kojima treba ukaže pomoć. Znate, ima snažnu volju. Trudi se da brine o meni najviše što može pa tu i tamo ume da me izleči kad nisam dobro, ali vidimo oboje da mi je neophodan jedan tretman za ulepšavanje. Od jurnjave (uz poštovanje saobraćajnih propisa, naravno) čovek... hoću reći bicikl se malo i umori. Takođe, stalno nosimo neke knjige, sveske, papire, bojice, dečije crteže, panoe i projekte!
Još nešto. oboje smo ekolozi i veoma nam je stalo do zdravlja planete Zemlje i sve žive i nežive prirode. Volim što je tako i što mi se čini da me automobil nikada neće zameniti. Spretan sam. To dokazujem svakog dana i bezbedno je vozim. Jednom mi je samo pukao lanac i ona je slomila prednje zube, ali... Još mi se osmehuje i idemo dalje.
Jezdimo!
