Katarina nam šalje svoju zanimljivu priču, čekamo i tvoju!
„Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla!“ rekao mi je jednom životni moto Momo Kapor.
U svoje biciklo sam se zaljubila na prvi pogled! Imao je ram dijamantskog sjaja, zavodljivo sedište, i pedale koje su mamile za zagrljajem mojih nogu. Ali, postojao je problem. On je živeo u drugom gradu. To me nije sprečavalo da odem da ga upoznam. Uzela sam ranac, spakovala dobru energiju, ispružila sam prst na gore i krenula na put za Šabac! Stopirala sam izuzetno kratko, kao da su ljudi znali da idem po svog novog najboljeg druga. Malo je reći da sam bila sam ushićena! Zamišljala sam kako provodimo kilometre zajedno, kako ima očuvan pereca volan, kako imam rukavice i kacigu radi bezbednosti, i kako ću svaki put kad sednem na njega biti superiona herioina i zajedno ćemo odbiciklati do drugog sveta.
Stigla sam u malo mesto pored Šapca. Ugledala sam novog drugara i vrisnula sam od sreće! Uživo ima još bolji izgled i deluje kao neko u koga možeš imati poverenje. Zahvalila sam, sada već bivšem, gazdi na čuvanju i sela sam na njega kako bismo krenuli put Šapca. Sa njim sam videla mnoge predele, reke, prelazila sam mostove, vozali smo se do drugih mesta, upoznavali smo životinje, šopingovali smo, kupovali smo ploče, penjali smo se na Frušku goru… Nekad mi je naporan i ružan, ali vrlo brzo On uspe da oraspoloži i da skine svaku negativnost sa čoveka.
Moje biciklo je takođe i poklon kurir. Postoji fejsbuk grupa za deljenje poklona u našem gradu i On i ja učestvujemo tako što se odvezemo do mesta preuzimanja da bih ja dobila poklon, ali i odnesemo naše poklone drugim ljudima, Većina se iznenadi kad nas vidi zajedno, jer se neretko dešava da idemo i kilometrima van grada. Ponosna sam na njega što želi biti human sa mnom.
Dešavale su nam se mnoge zanimljive situacije. Jedan dekica nas je na ćošku ulice zaustavio. Delovao je znatiželjno. “Znate, devojko, ja Vas već mnogo dana viđam i pratim…” Ništa mi nije bilo jasno, osećala sam se konfuzno i čekala sam nastavak. “Želim da ti kažem da imaš najlepši bicikl u kraju i da ti poželim da još dugo bude sa tobom!” Našem zadovoljstvu i sreći nije bilo kraja!
Volimo da se trkamo. Svaki dan na Keju obožavamo da zaobilazimo sve bicikliste. Kda se vratimo u biciklanu, osećam se trijumfalno. Nekada se i u gradu trkamo sa ljudima. Desilo nam se da se jedan dečko trkao sa nama čitavih 2 kilometra i oko 10 semafora između. Brzina sa brzinom, kočnica sa kočnicom, moj bajs sa njegovim bajsom. Pobeđivali smo! Na kraju smo se rastali na jednoj raskrsnici, ali smo morali da se nasmejemo jedan drugom u znak zahvalnosti učešća u trci. Razišli smo se… I već na sledećem ćošku se pojavio isti dečko. Želeo je da me upozna i da se trkamo još koji put kad imamo slobodnog vremena. Pristali smo i trke se dešavaju i dan danas. Pušta nas da pobedimo, jer smo navodno slabiji. Nismo slabiji. Nismo ni jednom izgubili.
Zbog ove akcije, morali smo da se slikamo profesionalnim fotoaparatom. Setila sam se da je devojka koja mi se duže vreme sviđa kupila fotoaparat. Napravila je oko 150 slika u svim pozama. Nakon slikanja smo otišli da provedemo neko vreme zajedno u mom stanu. Na rastanku me je poljubila. J
Uz svoje biciklo sam naučila kako je to paziti na nekoga. Naučio me je da budem oprezna i da usmerim aktivnu pažnju na vise strana. I on i ja vrištimo (On zvoncetom, doduše) kada nam pešaci hodaju biciklističkom stazom. Naučio me je da pomognem drugim biciklistima, jer mi je uvukao pod kožu empatiju. Zbog Njega me ljudi pamte kao Kaću na dva točka. Zbog Njega mi ljudi govore minutažu puta do tačke B po minutaži biciklističke rute: “Hej, do mene ti treba bajsom oko 7 minuta, a peške 25.” Naučio me je da volim. Naučio me je da budem lenja i da ne idem nigde bez njega. Čak ni do prodavnice koja je na dvesta metara. Razmazio me je. A i ja sam njega. Volim svoj bajs!
