Marijana nam šalje svoju fantastičnu priču u predivnom putovanju. Čekamo i tvoju priču!
Put od 400 km, 8 dana, 5950m uspona i 3 države za dvoje ambicioznih rekreativca od Fažane (Pula) do Venecije.
Godine su relativni pojam, ali da u žutoj štampi treba da napišu članak o nama, opis bi bio da smo na pragu pete decenije, a ako pitate nas, kada ostavljamo komentar na bookingu mi smo mladi par (young couple). Imate samo nedelju dana odmora, dodajte tome 2 vikenda i jedan raniji izlazak u petak sa posla. Naravno i dve dobre nedelje za nedovoljnu organizaciju (kupovinu osnovnog alata, rezervnih guma, zgodnih torbica za telefone i bisaga za pakovanje svega potrebnog za 8 dana na biciklu) i krenite sa nama u avanturu.
Stigli smo u Fažanu po mraku, obzirom da je bio vrhunac turističke sezone koji se najbolje vidi po kolonama i nervozi na granici. Spavali smo kod ljubaznih domaćina u smeštaju blizu mora.
Nakon što smo obezbedili parking za auto, zaključali ga i fotografisali se, bilo je vreme da krenemo. Oblačno vreme i po koja kap kiše su se, kasnije ćemo zaključiti, pokazali kao nešto najbolje što nam se desilo, za savladavanje Istarskih brda preko Vodnjana i Bala na putu za Rovinj. Predah u Rovinju, kafa, doručak i voće u društvu turista iz Italije, Slovenije, Nemačke, Mađarske, Holandije, Češke... Sledi jedan od najvećih uspona ka Rovinjskom selu i Limskom kanalu, koji moramo obići kako bi konačno krenuli da se spuštamo ka moru i kamperskoj meki za Holanđane Vrsaru. Da nas je neko ostavio direktno na ovom mestu i da treba da odgovorimo gde se nalazimo, uprkos mirisu četinara i mora, naš konačan odgovor bio bi Holandija, na osnovu koncentracije narandžastih automobilskih tablica od bar 80%. Još desetak kilometara vožnje uz more trebalo je da stignemo do Poreča kako bi završili prvu etapu paklenih istarskih 70 km.
Mali lepi morski grad Poreč, bio je osveženje za šetnju i novootkriveni uspravni položaj tela. Večera, prepakivanje, navijanje sata i spavanje.
Opet smo poranili, doručkovali i prošetali gradom pre nego što su turisti opet zavladali njime i krenuli ka Umagu, našoj sledećoj destinaciji. Put nas vodi preko mosta na ušću reke Mirne u Jadransko more, koji omogućava divan pogled i ostanak na samoj obali mora. Sledeća pauza je u Novigradu uz posmatranje najrazličitijih turista. U Umag stižemo nakon prijatne vožnje uz more i bez prevelikih uspona kojih sam se plašila i pre polaska, a sada možemo da govorimo o iskrenom neprijateljstvu. Grad koji je u znaku ATP turnira, od kružnih tokova sa ogromnim teniskim lopticama i putokaza ka terenima ima da pruži mnogo više: more plaže i istarsko uživanje u starom gradu. Obzirom da je trasa bila nešto kraća, samo 35 km, a dan topao, jedino što je preostalo je da odemo na plažu, biciklama naravno.
Bicikli nas dobro služe, kočnice škripe povremeno, i po neko lupkanje tu i tamo čine da budemo zadovoljni. Entuzijazam je još uvek prisutan. Sutra ulazimo u Sloveniju. Tome je prethodio uspon koji ću pamtiti po suzama, vrućini i lupanju srca. Na malom graničnom prelazu, nakon što nam je ljubazna policajka pečatirala pasoše postaje jasno da smo ušli u drugu državu, odmah su bicikli preusmereni sa asfaltnog regionalnog puta na biciklističku obeleženu stazu u hladu, po lepom krajoliku. Biciklista je sve više, u oba pravca. Slovenci svih starosnih kategorija pokazali su nam koliko nismo u formi. Porodično bicikliraju već od treće godine i reklo bi se bez ograničenja sa druge strane. Biciklistička staza vodi kroz Portorož do Pirana.Piran je jedno od onih mesta kome se vredi vratiti se uvek kada ste u prilici, makar da popijete kafu. Ovog puta je to nama bilo skretanje nekih 4km u jednom pracu i još toliko da se vratimo do Potoroža i priključimo se na biciklističku rutu Parenzana (www.parnzana.net), koja vodi po staroj liniji voza od Poreča do Trsta. Staza se u ovom delu savršeno poklapa sa našom planiranom rutom. Savladavamo nove uspone, kroz dva bivša tunela za mali voz i po lepoj biciklističkoj stazi i stižemo do lepe Izole. Nakon pauze za sladoled (opcija je i kolač Izolanka) uključujemo se na biciklističku magistralu do Kopera koju čine dve biciklističke trake uz more uz šetačku trasu.
Ravno, lepo i brzo dolazimo do Kopera, našeg sledećeg odredišta ukupno vozeći 45 km. Kratka distanca, zbog uspona koje smo morali da savladamo nam ostavlja vremena za odmor na gradskoj plaži i prijatno veče u ovom gradu sa fascinantnim pogledom na ogromne teretne brodove na kojoma kontejneri izgledaju kao lego kocke.
Sledećeg jutra polazimo put Trsta (slika 1), odlično obeleženom i izdvojenom bicillističkom trasom sa puno saputnika u oba pravca. Granica između Italije i Slovenije je obeležena tablom veličine školske sveske (slika 2). Prođe se ispod mosta i u Italiji smo. Putokazi i dalje postoje, sada za adria bike rutu do Trsta. Manji su i neretko nedostaju što dovodi do par pogrešnih skretanja, ali se uz pomoć mapa na telefonu vraćamo na pravi put. Sada je put manje bezbedan, obzirom da se podrazumeva da sa biciklističko pešačke staze odjednom budemo sa druge strane regionalnog prometnog puta, ali je sve rešivo uz povećan oprez. Vraćaju se slike našeg prethodnog boravka u Trstu, njegovih brdovitih delova osim uz samo more. Osvežavamo sećanje vozeći uspone kroz grad i konačno stižemo do centralnog trga u Trstu (slika 3). Trijumfalno slikanje, pauza, kafa i ponovo pokret, obzirom da nas današnja ruta od nepunih 45 km do Monfalcone-a vodi dalje uz more (konačno opet ravna deonica) pored zamka Miramar, gde pravimo pauzu. Dalji proračuni bazirani na činjenici da smo ušli u ravni deo Italije dali su trasu za sledeći dan od 65 km, koja je uključila i malo skretanje do grada Palmanove, ali ne tržnog centra, već grada po kome je on dobio ime. Interesantan grad utvrđenje. Današnja destinacija je Portogruaro. Teren je ravan, vreme je toplo i krećemo se putevima kroz naseljena mesta. Dobijamo na brzini, obzirom da je teren ravan. Konačno ne menjam brzinu skoro celog dana. Razvijamo brzine i do 25 km/h.
Sledećeg dana još prelazimo put do Treviza, putem koji nas sve vreme vodi u pravcu Venecije, ali smo rešeni da vidimo još jedan grad pre... Uživamo u vožnji uz reku Sile i dolazimo u sam centar divnog Treviza.
Sedmi dan treba u velikom stilu da bude dan trijumfa, dolazak do najdalje tačke naše rute. Tako je i bilo. Nakon 40 km vožnje najvećim delom kroz italijanska sela dolazimo do grada Mestre i ulazimo na most ka Veneciji sa biciklističkom stazom (slika 4). Ovog puta smo na stazi sami, verovatno razlog može biti to što je blizu podne i temperatura je sigurno preko 40 stepeni. Na mostu saobraćaju automobili, voz, kamioni, autobusi, tramvaj monorail i iznad nas preleću avioni. U Veneciji je zabranjena vožnja bicikla te idemo do luke okolnim putem ka doku sa kog planiramo da idemo ferrijem do Rovinja u 17:15h. Ostavljamo bicikle i bisage na čuvanju i nakon presvlačenja u civilnu garderobu žurimo da obiđemo Trg svetog Marka i most Rialto. Gužva u Veneciji je neopisiva, govore se svi zamislivi i nezamislivi jezici. Volimo da verujemo da smo jedni od jako retkih koji su tu stigli biciklom (videli smo još par na doku) i to nas čini ponosnim. Ferry do Rovinja savladava ono za šta je nama trebalo 7 dana za nekih 3 sata. Spavamo u Rovinju i sutradan se vraćamo u Fažanu rutom uz more od tričavih 25km koja je većim delom makadam ili zemljana ali nema ni blizu uspone koje smo savladavali prvog dana avanture. Pakujemo bicikle u garažu naših domaćina i trčimo na plažu. Veče je bilo planirano za odlazak na pozorišnu predstavu na Malim Brijunima. Nažalost počinje nevreme i predstava se otkazuje. Da li smo imali sreće da nam na ruti od 8 dana ne zakaže bicikl, da namamo nojedan peh sa gumama ili bilo kakav kvar. Bicikli škripe, ne prebace uvek brzinu, sedište se uvlači, kočnice su videle i bolje dane, ali mi smo uspeli.
