Niš je veliki grad, pogotovu za studenta iz daleko manjeg Paraćina, a opet i ne tako veliki kada se čovek malo privikne.
Pre par godina upisao sam fakultet, sve je obećavalo ali kao i svi mladi ljudi željni provoda i gradske vreve, nasao sam i stan sa povoljnom stanarinom u centru grada. Jedini problem mi je predstavljalo to sto je fakultet na samom kraju grada. Kao i svi studenti, večito dekintiran, nikad za gradski prevoz, odlučio sam da kupim biciklu. Preko oglasa nadjem nekog dekicu koji za male pare prodaje sasvim pristojnu biciklu. Iskukam lovu od mojih i krenem rešen da je kupim. Zamalo se nisam predomislio kada sam je ugledao svu prašnjavu i zapuštenu. Ali ispod te prašine kao da su se nazirali svi njeni kvaliteti. Nekako sam mogao da je zamislim kako je izgledala u punom sjaju. Sveze ofarbana, sjajna, sa srebrnastim sajlama, novim gumama i moćnim disk kočnicama. Razmišljao sam, nije da nisam. Love za skuplju nemam... Daj sta daš... Kupim je ja, sredim i pritegnem nekako. Nakon napornog rada i truda uz limenku piva, sedim, gledam ja nju, gleda ona mene. Uradio sam dobar posao. Delić njenog prvobitnog sjaja uspeo sam da izvučem natrag na površinu. Nakon prvog kruga po Čairu nazovem je "Gazela".
Tog dana je počelo sve. Tada kreće ljubav, ljubav prema biciklizmu, a naročito ljubav prema Gazeli. Nisam se pokajao ni posle ovoliko godina. Gazela je stara, ali izdržljiva. Čak je i Nišlijke vole. Radije sedaju na ram Gazele, nego u udobno sedište nekog mercedesa (još kad je vi "nabudžite", pa sve su naše 
). Nama je svaki dan nova avantura. Svaka voznja ima svoju pricu, bilo da je do posla, do bazena, ili neka od naših vikend turnejica (20-30km), ne bi li se upoznala jos neka od znamenitosti u okolini...
Nikad me nije izdala (dobro jednom, ali nije ona kriva, već onaj ko je omak'o poklopac sa šahte). Ali u poslednje vreme, primećujem, već počinje da posustaje. Pucaju sajle, rđa sve vidljivija... Znam, trebalo bi joj jedno dobro osveženje. Kod majstor Stoleta, njenog lekara, počeli smo na svake 2 nedelje da idemo po redovnu terapiju. Uz svaku popravku uvek sleduje ono strašno pitanje "Što bre ne kupis nov bajs?". Eee, kad bi on znao šta smo sve ona i ja videli i prošli, ne postoji ta "Aždaja" koja bi zamenila moju Gazelu. Jednom sam njome čak i do kuće otišao, čisto da vidim šta moji rade. Niš-Paraćin (80km) "u jednom dahu". Kad me majka videla, htela da presvisne žena: "Miloše, sinko, da l' si normalan? Pa nije autobusa karta 100 dukata..." Ali ne razume ni ona kao ni mnogi drugi. To je za nas bila samo lagana vožnjica, odmaranje mozga od svih problema na par sati... Vratili smo se u Niš vozom da se ne preforsiramo . Danas, kad pomislim na neki duži put, često samo odmahnem glavom i pogledam Gazelu uz pomisao "Neki drugi put... Biće prilika... Cim te doteram...".
