Zdravo, zovem se Miloš Zivković. Živim u Leskovcu i otac sam troje dece. Ovo je naša priča. Sve je ovako počelo. Svom najstarijem sinu Lazaru, kupio sam polovnu biciklu marke ‚,Rog‘‘ iz 1991. godine. Bicikla u trenutku kupovine nije bila ništa posebno, ali je mom sinu već tada značila svet. S obzirom da je on maštovit dečak, u njoj je video veliki potencijal. Ja iskreno i nisam. Ipak, kao i svaki otac, želeo sam da mu pomognem u ostvarivanju dečačkih vizija.
Počeli smo da je sređujemo u jesen 2014. godine. Uložili smo dosta truda i rada u njeno renoviranje i došli do iznenađujuće dobrih rezultata. Gledavši Lazu kako ulazi u svet biciklizma, vratio sam se u mladalačke dane i posle dužeg vremena počeo da i ja ozbiljnije vozim bicikl.
Od tad smo se vozili svakog vikenda, moj sin na Rog-u a ja na svojoj bicikli. Naša prva duža vožnja bila je na okolnom brdu, Stupnici. Ovo je za nas bio veliku uspeh jer ova ruta predstavlja izazov i mnogo iskusnijm vozačima.
Na slici iznad je moj sin kako slavi svoj uspeh (bio je brži na usponu od mene). Učenik je nadmašio učitelja, a ja sam bio ponosan na njega. U povratku smo sreli biciklistu iz lokalnog kluba, koji je svojim pričama o bickilizmu još više zaintrigirao Lazu i ubedio ga da je to pravi sport za njega. Godinu dana posle naše prve veće vožnje bilo smo spremni da se uhvatimo u koštac sa najvećim podvigom do sada. Vozili smo krug od svoje kuće u Leskovcu pa sve do bugarske granice i Vlasinskog jezera. To je bila voznja za pamćenje i verovatno najlepša u celom mom zivotu.
Kako rastu Lazine sposobnosti, povećava se i potreba za boljom biciklom. O kupovini nove nikad nije ni bilo reči, jer sadašnja možda nije najbolja ali je prenuna uspomena. Ovo je bicikla mog sina, a uzbudživanjem bi bicikla mogla da poraste zajedno sa njim i ispuni svaku njegovu potrebu.
