Zovem se Milosav Brajković. Rođen sam 1959 godine u Svetozarevu, današnjoj Jagodini. U to vreme živeo sam u selu Lovci koje je udaljeno 17 kilometara od Jagodine. Godine 1970 završio sam četvrti razred osnovne škole pa sam peti razred trebao nastaviti u matičnoj školi u Bagrdanu. Pošto je nova škola udaljena pet kilometara, za putovanje do škole mi je bio potreban bicikl, jer su skoro sva deca iz mog sela na taj način putovala u više razrede osnovne škole. Jednog avgustovskog dana moj pokojni otac se iz Svetozareva vratio u selo sa jednom biciklom koju je bio namenio meni za dalje školovanje. Bicikla je bila lepa, ali se meni u prvi mah nije dopala, jer je bila ženska. Otac me je ubeđivao da je to odlična bicikla i da ću je i ja zavoleti kad je budem probao i video kako dobro ide i kako se lako vozi. Pristao sam da je probam, ali sam i dalje negodovao jer je bila žensaka. Pribojavao sam se da me drugari neće začikavati zbog ženske bicikle. Otac mi je prilagodio sedlo i ja sam napokon krenuo na probnu vožnju. Ta prva vožnja je trajala samo desetak minuta i kad sam uporedio ovu biciklu sa očevom koju sam do tada vozio, shvatio sam da reči mog oca bile potpuno istinite. Odmah sam se zaljubio u ovu biciklu, na prvi pogled, to jest na prvu vožnju.
Narednih četri godine ovu biciklu sam vozio skoro svakodnevno, leti i zimi. Sa njom sam učestvovao na dve zvanične trke. Na seoskim olimpiskim igrama 1974. godine kao jedan od najmlađih takmičara na stazi od deset kilometara od oko osamdeset takmičara zauzeo sam sedmo mesto. Ekipno smo pobedili, jer su druga dva člana moje ekipe osvojila drugo i treće mesto. Na tom takmičenju su mogli da se voze samo bicikli kontraši. Sleseću trku rekreativaca sam vozio 1976 godine od Svetozareva do sela Loćika i nazad ukupno 35 kilometara i od šezdesetak takmičara zauzeo sam 26 mesto ali sam na ovoj trci bio jedini takmičar koji je vozio kontraša, svi ostali učesnici vozili su sportske bicikle sa brzinama. 1980 godine je moja bicikla učestvovala još jednom na trkama kontraša na seoskim olimpiskim igrama. Trka je vožena od sela Lovci do sela Bagrdan i nazad ukupno deset kilometara. Član ekipe mog sela je na liniji starta video da mu je guma na bicikli ispustila. Nije bilo vremena za druge intervencije, osim zamene bicikla. Ja sam mu onda dodao moju biciklu on je startovao i pobedio u ovoj trci.
Kao đak osnovne i srednje škole sa mojom biciklom i drugarima sam obišao sve susedne gradove u krugu od oko 50 kilometara. Vozio sam do Kragujevca, Batočine, Lapova, Svilanca, Ćuprije, Paraćina i Rekovca. Ni na jednom od ovih putovanja bicikla me nikada nije izdala niti ostavila na putu.
Moja ćerka je takođe kao srednjoškolac često pozajmljivala moju biciklu, iako je imala svoju i sa njom se vozikala sa drugarima po Jagodini i okolnim bližim selima. Zadnjih godina biciklu koristim samo ja. Biciklom kad vremenski uslovi dozvoljavaju, redovno vozim do posla i nazad oko 10 kilometara. Vikendom znam da napravim i po neku dužu turu, kad ukradem malo slobodnog vremena obično se provozam do Velike morave ili do nekog susednog sela, što mi pričinjava veliko zadovoljtvo,a čini dobro mom zdravlju i pomaže mi da i u ovim godinama ostanem vitalan.
Bicikla je još uvek ispravna i na njoj je za sve ove godine dva puta promenjeno sedlo i lanac. Gume su kao potrošni materjal, menjane više puta.
Evo to su kroz ovu kratku priču razlozi zbog kojih bi voleo da mi se ova bicikla old tajmer, malo ofarba i sredi, jer bi joj se na taj način još produžio život a ja bih i dalje mogao sa ponosom da je vozim i uživam u vožnji sa nadom da ću uskoro dočekati i moje zaslužene penzonerske dane, pa ću se sa biciklom još intenzivnije družiti.
