Ja sam Mladen Kričak, živim u jednom malom gradu u topličkom okrugu, tačnije u Blacu. Imam jednu zmiju od bajsa sa kojim lutam već duži niz godina. U pitanju je bajs ''Capriolo Cobra''.
Naše druženje je počelo pre 10 godina, još kada sam bio treći razred osnovne škole. Tada kada sam je uzeo, bio sam u fazonu da se trkam sa društvom, da upoređujem čija je bolja, ko će kočiti više metara, ko će voziti duže na zadnjem, ko će kočiti bolje sa prednjom kočnicom.
Sve ima svoje, jednom sam tako ukočio prednjom i preletim bajs i padnem ubijem se kao lovac divljača u šumi. Završim na hirurgiji jer mi je upalo kamenče u koleno i dobio visoku temperaturu, i ništa. Prođe sve to zaraste, ne odustajem ja od svoje besne zmije. To mi je bila da kažem neka prva uspomena na bajs i na moju početničku vožnju. Kasnije, kada sam malo odrastao, sa nekih svojih 12 godina, rešio sam da krenem ozbiljnije da se bavim biciklizmom i da je vozim na duže staze. Tako se ja odlučim jednog dana da sam krenem da posetim grad Kruševac, do tamo imam nekih 40-50km u jednom pravcu. Izguram ja to uz malo napora, ali isplatilo se! Ispunim sebi želju, popijem piće u kafiću, sav znojav, i naravno stavim svog ljubimca blizu mene da ga ne ukrade neko. Ko da ga juri posle po Kruševcu, morao bi peške kući da se vraćam! I ništa, okrenuo krug po Kruševcu, već je došlo vreme da se vraćam kući. Ljudi voze automobile ko ludi po putu, samo drže onaj gas, nemaju nikakav napor, ali meni kao klincu nije bio zanimljiv auto- moj ljubimac mi je sve. Stignem ja kući živ i zdrav, tu me moji roditelji pitaju kako sam prošao i kako me služi moja besna zmija. Ja rekoh, kako me može služiti ide uz masnu banderu.
Posle par godina došlo vreme da idem u srednju školu, tu ja odlučim da upišem Elektrotehničku školu u Nišu. Stanovao pod kirijom te četiri godine, koliko je trajalo školovanje, i rešim jednog dana kada odem u Blace na vikend kod roditelja da se vraćam bajsom za Niš. Eto, došao i taj dan. Krenem ja iz Blaca za Niš bajsom, vukao sam se k'o prebijena mačka. Duva neki vetar, jedva okrećem pedale, i nakon 4h vožnje dovučemo se ja i moja zmija do Niša. Tu smo okrenuli oko 60-70km do Niša. Bilo je zabavno, do maksimuma se opustim u vožnji mojim bajsom do Niša. I tako, dok sam se školovao u srednjoj školi, sve sam išao biciklom Niš-Blace, Blace-Niš.
Jednog dana krenuo ja iz Blaca za Niš. Uhvatilo me neko nevreme- pljusak, grad, svašta nešto. kako sam žurio da što pre stignem do Niša, u Prokuplju mi se izbuši guma u sred nedelje! Nema vulkanizera, doduše, bio je jedan što je radio u nedelju, ali nije hteo da mi zakrpi gumu. Molio sam ga kao Boga, ali dzabe, kad je čovek takav, radio neka kola i samo mi odgovori: ''mani me dete ne mogu ti krpim''. Nudio sam da mu platim i više nego što košta krpljenje gume, ali dzaba, nije hteo. Preče mu bilo da čačka motor na autu. Ništa, nastavim ja svoje putovanje. Smirilo se malo vreme i stignem u Niš pred mrak. Unesem svoju kobru u kuću gde sam stanovao da je ne odnese neko i sutradan odem i kupim novu unutrašnju, zamenim, i služila me ko pijanicu rakija.
Sa svojih 18 godina, odlučim ja da idem na dalji put nego što su Niš-Blace. Rešio sam da posetim rođake u Beogradu. Najavim se ja svima tamo koje imam, oni ne veruju, kažu dug put, ne možeš da izdržiš do Beograda. Sa merakom, jednog sunčanog dana krenem rano ujutru iz Blaca do Beograda. Čim je svanula zora, obuko se ful oprema,ponesem alat i rezervne unutrašnje gume za svaki slučaj me ne zezne neki vulkanizer kao onaj u Prokuplju. Vozim tako 90km sa kraćim pauzama i u punoj kondiciji. Radio sam pripreme par dana pre kretanja za Beograd. Stignem do grada Paraćina, sednem u kafić da napravim pauzu, i posle nastavim svoje putovanje. Vozio sam tako nekih 7-8h pa sam morao da napravim konak kod bake u Kraljevu. Ujutru, ranom zorom, palim ja moju besnu zmiju nastavljamo naše putovanje za Beograd. Moram priznati da se nisam baš odmorio u Kraljevu dok sam bio na konaku, ipak je dalek put i treba još dosta da se okreću pedale. Nastavljam svoj put nakon duge vožnje i pauza. Stižem do grada Mladenovca, od Kraljeva otprilike ima 90km. Pošto već postajem preumoran i pospan, nailazim na motel "Konak Aleksandar''. Tu prenoćim za 15-ak evra. Ehh, legnem u motel i krenem da razmišljam, kako sad?! Bolove osećam u mišićima, dugačak je put bez obzira na prenoćišta i pauze. Jak mi je organizam, zacrtao sam da moram da stignem- pa kako bude. Izlazim iz motela, uzimam svoju zmiju i nastavljamo krstarenje ka Beogradu. Nakon prolaženja kroz gradove i sela, stižem svojom zmijom do ulaza u Beograd. Od Mladenovca oko 55km, oko 3h vožnje. Sav srećan što sam dogurao zmiju do Beograda.
S' obzirom da je vozim 10 godina bez prestanka i da sam obišao Kruševac, Niš, Beograd i nazad, nisam imao sa njom nekih velikih problema tokom svih mojih putovanja. Traži i moja zmija kobra malo nege za koju ja baš i nemam finansija jer ne radim nigde. Voleo bih da bude boja vaš izbor, moj izbor je ako ima mogućnost da joj se stave što tanje gume za asfalt i dodatna prateća oprema za dalja putovanja sa njom. Sve u svemu, odlično me služi, ali kada sam išao do Beograda sa zadnjom gumom kramponkom čuje se kao Ladu Nivu da vozim. Verujem da joj je dotrajalo dosta delova i mene da neko šeta ko ja nju i da me udara u glavu ko ja nju po rupama i ja bi se poremetio posle toliko godina. Ne mogu da grešim dušu služi me ko pijanicu mala ljuta.
