Nataša nam šalje svoju priču, čekamo i tvoju!
Zdravo! Ja sam bajsić! Tako me je prozvala jedna devojčica, davno, pre više od 20 godina.
Lično mislim da imam preko trideset, možda i više.
Ovo je moja priča:
Pre nekih tridesetak godina stigao sam iz Nemačke u Srbiju. Doneli su me u jednu veliku porodicu. Kako sam stigao odmah mi je u zagrljaj potrčala jedna devojčica od desetak godina i ja sam se istog trena zaljubio u nju. Ali... Ona je bila tako mala, a ja tako veliki bicikl. Dala mi je ime, moj Bajsić.
Njen deda, tada još čovek u punoj snazi, kupio me je za sebe. He, he, naše prvo i poslednje druženje je bilo smešno. Seo deda da me vozi. Ja visok, sa visokom rudom, a on mali, krstkih nogu. Nekako je i seo i dohvatio pedale i krenuo kroz dvorište do kapije. Na pola puta shvata da se kapija približava, a on beton ne može da domaši. Malo je mlatarao nogicama, pa se poljubio sa kapijom. Nikad više reče.
Dođe na red njen otac. Visok čovek, visok bicikl. Sve potaman. Krene u nabavku, okači one silne kese na korman i tada shvatio da je to trkački bicikl i da kese veoma lako završe u špicama. Pade još jedan, sva sreća na zeleni pojas, pa se ne ugruva previše.
A ja sam ostao da čekam moju devojčicu. Posle pet godina samoće ( niko me nije vozio, ali je ona i dalje trčkala oko mene) postao sam njen pravi drugar. Nerazdvojni smo već više od 20 godina. Ja sam u savršenom stanju, možda me je malo rđa negde uhvatila, ali još jurim drumovima i dolmama. I čekam male naslednike. Moja devojčica je odrastila, postala majka dvoje vragolana koji me gledaju istim očima kao i ona nekada davno. Za sada sam njen. Jedan i jedini Bajsić.
