Moj bicikl i ja smo počeli da se družimo pre tri godine kada mi ga je brat, polovnog, poslao autobusom u Novi Sad, grad u kome živim i studiram. Stupivši točkovima na tlo Novog Sada, proverio je stanje većine biciklističkih traka, zavirio na neravne staze Kameničkog parka, obišao Petrvovaradin, Ribnjak, Kamenjar, išao na vikendicu na Frušku Goru, kotrljao se nasipom do Futoga.
Ljubav prema mom Specialized - u razvila je kod mene ljubav prema svakodnevnom pedaliranju, potvrdila ljubav prema otvorenom nebu, prirodi, životu. Za mene on nije samo bicikl, on je moj drug koji me vjerno vodi do odredišta, drug sa kojim sam ljeti hvatala sunčanu boju, kupala se na kiši i uživala u belim nanosima snega na keju kada nije poledica na stazama. Drug koji je svedočio i učestvovao u pronalaženju moje srodne duše, i zato mu hvala.
Družio se on sa sličnima sebi, družio se sa jednim Vučkom svakodnevno jureći pored Dunava jer naš Vučko najviše voli da uskoči u vodu pa da trči obalom i nasipima ispred nas, vodeći nas u avanturu. Gledao je grad na dnevnoj svetlosti, ali je najviše volio noćne vožnje u kasne sate posle čitaoničkog učenja u domu. Znali smo i u četiri ujutro da izađemo na svež vazduh i u rekreativnu vožnju po keju. Znao je sva moja kretanja po gradu i okolini.
Sada umoran od svih vožnji i truckanja po neravnim putevima, čaka nove, bolje dane za druženje dok ja vozim bratov bicikl koji mi je on ustupio, mada ne baš rado, zbog ljubavi koju sam razvila prema biciklizmu. On čeka nove dane, a brat povratak svog bicikla. Povremeno se podsjetimo druženja, kočimo zajedničkim snagama, družimo se sa škripanjem njegovog ostarelog tela.
Voljela bih da moj Specialized vrati sjaj starih vremena kojima nisam svjedočila jer je kod mene stigao polovan i star, ali mlad i avanturista u duši, da bismo uživali u njegovom preporodu zajedno, stvarajući uspomene i okrećući pedale koje život znače.
Sve ono što je lepo i ljudsko u nama, dobija na snazi kada je bicikl drug koga smo odabrali za svakodnevno druženje.
