Ćao svima, ja sam Sladjana Drobnjak.
Pričaću vam malo o mom najboljem prijatelju, slobodno mogu tako reći. Jer je bio varijanta za druženje i kada sam bila vrlo srećna a i kada to nije bio slučaj, i kada sam imala vikend a i kada sam išla na posao, i kada je bilo sunce a i kada je padala kiša, i kada sam išla uz brdo a i kada sam išla niz brdo!
Moj bajs i ja, ma mi smo svuda stizali za najviše pola sata, ceo NS nas je znao i pozdravljao pa i šire. Zajedno smo vam Moja Cobra i ja žarili i palili. Radiš od 7 do 7, ranac na ledja, presvlačenje, pedalanje i eto mene čak stignem i trening da odradim i koji čas mate na Klisi da održim. Znate, on mi je i prvi loptom zaradio, zaista, beše to 2009.god. Reko završih fax, posla još uvek nema u struci a ja želim da učim AutoCad i krenemo ti mi držati privatne časove mate po NSu, baba je samo malo dodala a ostalo nas dvoje, sami. A evo i druge priče, sada od uzbudjenja sečanja samo naviru. Tako mi jedne letnje večeri, vraćamo se sa časa preko Klisanskog mosta kad ljuljnu pljusak, cedili smo se oboje, ali najbolje su prošle svetle helanke i duks koji se posle toga nikada nisu mogli oprati od masnog ulja sa asfalta što je zadnji točak nabacivao. Sada kada se prisećam kuda smo sve to mi prolazili zajedno pa roman bi mogla da vam pišem.
Znate ono kada neko ima privezak za ključ pa ga stalno nosi sa sobom u džepu, e pa tako sam i ja svoj bajs, ali bukvalno. Nisam ga vezivala bilo gde na ulici jer sam uvek mislila da mi ga ne mazne neko jer je on najbolji i najlepši bajs na svetu. Tako da sam ga i na posao nosila uz stepenice do nusprostorija da ne bi mislila. I sad se pitam odakle meni onakva linija u to doba.
A znate li odakle tolika ljubav prema biciklu. Još kao dete, šta bi volela da imaš, loptu i biciklo. Mislim da sam pre naučila da vozim bajs nego da hodam kako treba. Kaže mama, samo vidim krvav čaršav, ono izguljena kolena. Terala sam moj tada mali plavi bajs po kamenjaru, znate ono ranije pune gume ma ide svuda. A onda pošto nas je zakačio rat i sve što nosi to doba do sledećeg bajsa sam morala prilično pričekati. I onda jednog dana tata me budi u 6h i kaže, ustaj sine vašar je idemo da kupimo bicikl tebi, bratu i sestrama, skočih iz kreveta. I tata kupio, iako nije bilo para za njega! Tada smo živeli u podnožju Rtnja, i često sestre, brat i ja vozali bajs po tom kraju. Ali nažalost, jednoga jutra, po preseljenju u Novi Sad, mome tati ga ukradu. Od tada, vozim Moju Cobru koju dobih od najboljeg druga na poklon, a on je sebi kupio novi.
Znate, održavala sam ja nju, čuvala, glancala što bi rekli vi mladi čak i nabudžila malo po malo, novo sedište, rogove, i dosta dosta kasnije dobila i brzinomer pa smo se tada džekirali i isprobavali granice. Znali smo vikendom ići svuda, Petrovaradin, Kamenica, Veternik, Begeč, Banoštor, Temerin, Beočin, Fruška Gora, Ledinci, Vrdnik, Velika Remeta, Čortanovci, Sremski Karlovci... Vozili smo se zajedno i autom i skelom i busom i vozom, pa tako išli i dalje. Vozom do Beograda pa sa dečkom iz Pančeva do Ade, na kupanjac i nazad.
A najbolji deo price vam je onaj kada mi je moj bajs našao i muža, ahahaha, ali bukvalno. Seda ti mladić pored mene u minibusu iz Trebinja za Dubrovnik i kaže, znaš ja sam bajsom došao na more. Ma daj, neverujem, koji bajs, Caprilo Roadster a ja vozim Capriolo Cobru i tako ti mi tra la la..., sve dovde, 700 km...i truc, muc, buc evo sada muž, kuća i dvoje dece.
E kako sada mama da sredi svoj bajs pa da ona može jednu svoju malu princezu na njega pa svi zajedno da se vozamo našim Pančevom i okolinom. Baš sam ga juče sa mužem vozala po nasipu uz Dunav ali nešto cakće, pedale nisu više kao pre, kočnice još manje, prednja guma ispušta. Nije siguran da bi na njemu vozala zvrcke moje, a imam takvu želju da ga udesim i da naše devojke uživaju sa nama u voznji a ne naporede da ih voza muž.
Znate ona emisija gde budže automobile? E tako sam ja gledajući to, da meni neko sredi moj bajs, ništa posebno ali neka mat boja tamnija sa drečavim detaljima, uh kako bi mu stajala.
Veliki pozdrav svima, veliki pozdrav ekipi Nabudži mi bajs.
