Moja ponika, deo mog srećnog detinjstva. Dok su se moje drugarice igrale lastiša i preskakale konopac na školskom igralištu, mene je tata jednog dana iznenadio i za odličan uspeh kupio prelepu metalik sivu poniku. Moj tata je vozio autobus baš za naše mesto, i tog dana se parkirao autobusom ispred školskog dvorišta i dovezao ispred mene novu, prelepu Poniku sa pomoćnim točkićima.
Mom oduševljenju nije bilo kraja, a i ostale drugarice i drugovi su se podjednako radovali. U to vreme nisu svi imali mogućnost da priušte sebi nove bicikle, uglavnom su to bile polovne ili smo svi gledali u tuđe. Bilo je leto 1987.godine, a ja sam završil četvrti razred. Vozila sam je nekoliko krugova, dok nisu ostali počeli da mi se smeju zbog pomoćnih točkića. Otrčala sam kuću plačući, a majka je došla po biciklu. Nisam htela da vozim sa pomoćnim, ali neko je morao da me nauči da vozim na dva točka. Zato sam naterala tatu da skine pomoćne i tada sam ih bacila u našu reku Lepenicu. Učila sam da vozim po dvorištu....danima....a kada sam bila spremna da se pojavim na igralištu, bilo me je sramota. Danas ne znam zbog čega. Vozila sam i uživala, a društvo me je podržalo aplauzom.
Verovali ili ne, Ponika je vožena samo tog leta, može se reći dva meseca. Zatim je garažirana. Upisala sam se na folklor i imla sam drugu razonodu, a na probe sam morala ići autobusom. Tako da je moja najlepša bicikla ostala kao unikat, i dan danas stoji na tavanu kao da je danas kupljena....osim što je prašnjava. Samo za kraj da kažem, možda i nije neka priča ....ali ja sada imam 39 godina, a moje ćerke voze bicikle od treće godine života. Ja vozim ponekad biciklu starije ćerke, jer nemam svoju (jer kažu ponika nije IN).
Meni je ona najdraža i volela bih da je probudite iz dubokog sna i date joj novu čaroliju boja, i da pokažem gradu Kragujevcu koja je najlepša bicikla.
