Ovo je moja priča: Prijateljstvo koje traje četvrt veka, od juna 1995. godine kada je autobusom moj planinski bicikl stigao iz Švajcarske posredstvom gasterbajtera zvanog Kapetan Mikula Mali. Od tada kreću naša putešestvija po krševitim predelima Šumadije, po starim kamenim putevima, šumskim stazama ali i duge rute po asfaltu. Na teži način sam naučio da naglo kočenje prednjom kočnicom prouzrokuje kolut napred jer moje pređašnje iskustvo se zasnivalo na ruskoj maloj bicikli sa kočnicom na pedali. Mnogo puta me prskali kiša i blato sa točkova jer nigde bilo blatobrana, mnogo puta se srušio bicikl jer nije bilo stopice za stajanje. Brojni padovi nakon skokova mojim Crvenim orlom tj Crvenom Iglom kako sam ga ja zvao u detinjstvu, (Red Eagle) osim izguljenih lakova i kolena a bogme i jagodica sa prstiju ostavilo je i traga na mom drugu. Zadnji točak je počeo da "ševa", lanac da spada nakon ubacivanja u 18 brzinu i gume su počele da pokazuju znakove starosti. Sa mojim odrastanjem i činjenicom da imam skoro 2 metra visine i oko 110-120kg udobnost sedišta je došla do pitanja, nekako više nisam podnosio vožnju i napravio prekid od par godina.
No i pored izmašćenih nogavica jer nema zaštite na zupčaniku ja i moj Crveni orao smo proputovali mnogo kilometara i putevi nas i dalje zovu, naročito sada kad imam višak kilograma koje treba istopiti.
