Dragan nam šalje svoju priču o sebi i svom biciklu Lali. Čekamo i tvoju priču!
Pozdrav ljudi! Ja sam Dragan, a ovo je moj bajs iz milošte poznatiji kao „Lala“. Sigurno se pitate odkud to ime, ali polako,doćićemo i do toga. Najpre nešto o meni, onom što okreće pedale.
Rođen sam u Paraćinu (mada sam poslednjih godina naturalizovani Zemunac). Kada prođete kroz taj grad ne možete da ne primetite veliku zastupljenost bicikala na ulicama. Veliko šarenilo, od starih pony-ja, preko Pretisa, Partizana, do novijih Merida, Treko-va. To je deo kulture.Teško je naći kuću bez bajsa. Jednostavno i ako imaš auto,radije ćeš nekud otići bajsom i završiti to što imaš. Tako je i u mojoj porodici. Otac je znao često da govori kada bi video da vozim prljav bajs: „Sinko, kako ga održavaš, tako će te služiti.“ To zapamtiš, ureže se, projektuješ na druge stvari, eto možda je bajs imao i po malo vaspitnu funkciju. Zašto Vam ovo pričam? Sama ta sredina, bajs kao deo svakodnevnice, uticali su da zavolim ta dva točka. Nikada nisam vozio profesionalno, mada sam u dosta gradova prošao pored table „Dobrodošli“ na dva točka. Kruševac, Kragujevac, Zaječar, Donji Milanovac...svi oni drugačije izgledaju kada tuda prolazite bajsom. Poenta je u tim detaljima koji su dostupni kada ih gledate sa sica. Na te kilometre sam uvek gledao kao na neki izazov. Naiđem na uzbrdicu i dam sebi zadatak da neću sići i gurati bajs. Onda bodrim sebe,pričam sa uzbrdicom, kazem kako nije jača od mene, pevam, inatim se. Da neko gleda sa strane, verovatno bi pomislio „Beži od ovog ludaka“. Ali to je trening. Fizički da, ali što je još važnije trening „u glavi“, mentalni. Svaka ta uzbrdica,tura ti dođe kao nova pobeda. Iz toga izlaziš jači, čvršći, smireniji. Kada uspeš da te pobede i pređene uzbrdice projektuješ u stvarni život sve postaje lakse. Bajs me je načinio odgovornijim, upornijim, stabilnijim. Sve su to razlozi zbog kojih sam zahvalan što sam imao sreću da budem deo sredine koja poštuje bajs, vozi ga i ne posmatra ga kao običnu stvar, već u nekim slučajevima i kao deo porodice.
A sada malo o Lali. Lala je jedan od onih starijih bajseva koji kod starijih izaziva reakciju: „ Jel nemački? Pa damome..to Švaba kad napravi, on napravi da traje“. Lala je fin bajs, gume 28-ce, veci ram, širi guvernar, skroz se dobro uklopio na moju visinu,mada vidljivo je da je počeo gubiti farbu.. Interesantna je priča kako je došao kod mene. Prošlog proleća bio sam posrednik u upoznavanju dvoje divnih ljudi u Novom Sadu. Uroša mog najboljeg druga i Selke, moje drugarice. Dok su bili u onoj fazi ispijanja kafi, dopisivanja, šetanja po keju, priči ko šta voli, dotakli su se mene i ljubavi prema bajsu. Selka je imala Lalu, i odlučila da će mu biti bolje kod mene. I tako se rasklopljeni Lala pojavio u gepeku Uroševog auta ispred moje zgrade. S obzirom da dolazi iz Vojvodine, ime Lala se samo nametnulo. I tako, godinu i kusur kasnije, Uroš i Selka su definicija ljubavi, žive zajedno, a Lala i ja se svakog jutra vozimo do mog posla. Eto, Lala je na neki način skup više dobrih stvari u jednom. Lala je i neisrpan izvor zanimacije, stalno ispada nešto novo što bi moglo da se doradi na njemu, nešto što bi ga ulepšalo. Možda nekad preteram sa čišćenjem, dotezanjem, pa budu komentari tipa: " Pa onda ga bolje ostavi u kući i gledaj, nemoj ga voziti". Ja sam sa strane ulepšavanja i dotezanja svoje laičke talente iscrpio, sada bih voleo da vi nastavite.
To je moja priča. Budite mi dobri i svako dobro!
