Ovo je priča o mom čeličnom starom konju, koju odlučih da ispričam u jednom od prvih zimskih dana. Dok ga gledam kako u hodniku čami, rasklopljen i oronuo, sa točkovima vezanim za korman bez sedišta i pedala, iskrivljenih žica i okrenutih rogova naopačke, pomišljam sa setom da sve to tako i nije moralo da se završi...
Bilo je leto, sam kraj leta. U vreloj prodavnici kraj puste Dunavske luke, ugledao sam ga među gomilom drugih konja. I odmah sam znao. Kao nenadano rođeni osećaj bliskosti sa potpunim strancem sa kojim ste proveli u razgovoru tek čas ili dva, shvatio sam da je to moj prijatelj, moj verni konj, da smo se oduvek imali i čekali jedan na drugog sve ove godine. Zalud nagovaranja veštog prodavca i iskreni saveti da je čelični konj od 15kg sa širokim gumama previše spor za moje putešestvije. Platio sam odmah trgovcu, i ušteđeni novac kupovinom znatno jeftinijeg konja uložio sam u tanke letnje gume i dobar lanac za vezivanje.
Tako je počelo naše drugovanje. Uskoro smo počeli svakodnevno da se družimo. Bar do posla i nazad. Ništa nije moglo da omete taj jutarnji kult lagane vožnje kraj Dunava, uz 25. Maj, pa na Brankov most, duž bulevara pa do kružnog toka. Ako ste nekada videli u sred zime kako mostom jezdi pećinko na konju, dobra je šansa da smo to bili mi. U hladnim i vlažnim decembarskim danima brojali smo tragove guma na inju preko mosta. Bili smo srećni, neshvaćeni i sami jezdeći kroz zavejan Beograd.
Sledećeg proleća znali smo i u kafanama zajedno da se opijamo. Nosio me je često moj verni konj, u sitne sate, sa Banovog Brda duž obale Save, pa sve do Dorćola. Jednom prilikom usled intezivne komunikacije sa tuđom devojkom, zatekao sam ga ispred kafane Dva Cvetića u Vinodolskoj ulici, izbušenih guma sa epohalnim ispljuvkom na sedištu. Avaj, flekice nisam bio u stanju da zalepim na potrebno mesto, pa tako krenusmo, klaj, klaj, put Dorćola. Bilo je to jedno od romantičnijih jutara koje smo dočekali uz reku, zaklevši se na ušću Save u Dunav da nećemo ostaviti jedan drugog ma šta da se desi. Ni sam ne znam kako je moglo da se desi da tako bedno izdam sebe i svog druga...
U nadolazećim srećnim godinama, upoznavali smo svet zajedno, jahali po obroncima Zlatibora, išli na rege festival na Paliću, kampovali na jezerima Bele Crkve... Obišli smo Berlin uzduž i popreko, jurcali kroz biciklistički raj severne Nemačke, prešli trajektom Severno more i putem vetrenjača i ledenih vetrova stigli smo čak do daleke Danske. Jurcajući po kiši i vetru od ranog jutra, tog dana, na ravno dvestotom kilometru, ostvarismo najveću pobedu ulazeći u Kopenhagen. Te večeri mislio sam da granice ne postoje za nas.
Ali... Godinu dana kasnije spremao sam se za sličan poduhvat. Na redu je bila Holandija i Belgija. Zloslutne savete prijatelja odbacio sam olako. Govorili su mi kako je moj konj isuviše pohaban i star da bi izdržao takav put i kako za novac utrošen da ge prevezem do tamo i nazad mogu kupiti u Amsterdamu mnogo mlađeg i boljeg konja!
Uz malo sreće sa Wizz Air-om, našli smo se u Ajndhovenu, sklopio sam konja na aerodromu i zajahao u novu avanturu ka Amsterdamu, pa uzduž i popreko kroz celu Holandiju i dobar deo Belgije. Put lala i sireva, Harlem, Leiden, Delft pa Breda, Antverpen, Gent i Briž sa dobrim vetrom u leđa prešli smo olako. Upoznavši dosta novih prijatelja, mesta, piva i puteva, završismo putešestvije u Briselu, ispunjeni, umorni i srećni.
Nesrećan dan je povratka našeg, prokleta oluja i zastoj na putu! U gužvi malog aerodroma nadomak Brisela, na check in terminalu, neljubazna gospođa hladnokrvno mi saopšti, kao da se radi o poslednjem primerku politikinog zabavnika koji mi je upravo izmakao ispred nosa, da terminal upravo zatvara i da sam zakasnio da prijavim prtljag, utovarim konja svoga! Avaj! Ni ljutnja ni molba, suze i bes nisu umilostivili nemilosrdnu gospođu. Tu podlegoh očaju, panici i gužvi, ostavih dobroj prijateljici, koja nas je dovezla na aerodrom, vernog konja svoga i vratih se utučen i sam u dom naš. Gorak ukus ostao je posle takvog putovanja. Pirova pobeda. Gnusna izdaja.
Meseci su prolazili, jahao sam tuđe konje a mislio na svoga, kako kisne u malom dvorištu trospratne zgrade Montgomeri naselja u Briselu. Pa znate li kakva je klima tamo? Kiša lije svakog dana i kosti trunu kao nigde s' ove strane sveta! Lasta, Jat, DHL, Mile Špedicija, šta sve nisam pokušavao ali zalud.
Maltene da sam se pomirio da se nećemo sresti do proleća. Ali dobri su prijatelji moji! Prekratiše nam muke, dovedoše mi konja moga ovih dana, pre zime i snega! Čeka nas još dobrih dana ove godine, dok ne upekne minus. Eto, to je bila priča o konju koji je daleko od prestižne sorte, a naputovao se kao grof!
A sada dosta priče i na posao, sedište imam staro i rasparene pedale stare, par žica treba promeniti i sutra je fijesta ponovo!
