Zavolela sam bicikle kad sam bila mala i tu ljubav mi je prenela mama, veliki zaljubljenik u ovaj sport. Iako mi nikada tačno tako nije rekla, mislim da je sanjala da njena devojčica i ona zajedno krstare putevima i rutama koje je sama vozila od malena. Prva igračaka mi je bio slatki roze tricikl sa pufnicama na volanu, koji je ubrzo postao neprepoznatljiv posle mnogo sati igre u blatnjavom dvorištu. Kada sam postala velika devojka, sto znači da sam mogla da se vozim u korpi za decu, krenula sam sa mamom na vožnje. Na dva točka, čoveče! Nikako mi nije bilo jasno kako to održava ravnotežu!? Kako do sada nismo pale? Moja mama je sigurno superheroj. Uporedo sa biciklizmom, kod mene se razvijala ljubav i za konje, pa smo se mama i ja često vozile do obližnjeg konjičkog kluba, gde bismo parkirale bicikl i otišle da damo konjićima kocke šećera ili jabuke. Jedanput smo zatekle mog omiljenog ponija Marinka kako nam jede sedište na biciklu! Vratile smo se kući peške dok je mama kukala nad svojim najudobnijim sedištem.
Nastavila sam da vozim istim putevima i svojim velikim crnim Capriolo Monitor-om. Dugo sam sakupljala džeparac i novac od rođendana da bih ga kupila, baš njega jer se moj pogled zaustavio na njemu pored hiljadu drugih bicikla u radnji, mozda skupljih, većih, sjajnih. Koliko god sam para skupila nikad nije bilo dovoljno. Na kraju šestog razreda, kada sam donela roditeljima knjižicu, sa osmehom su mi saopštili da je moja nagrada ovaj put ostatak novca za moj bicikl. Vožnja do prodavnice nikad da se završi. Dlanovi mi se znoje, ne mogu da sedim mirno, ne mogu ni da se setim kako moj bicikl iz snova izgleda, pa ga ponovo zamišljam i stvaram ni iz čega. U radnji se prodavac nasmejao i namignuo mi kad je video da plaćam najvećim svežnjem novčanica od deset, dvadeset, pedeset, sto i dvesta dinara na svetu. I onda ponovni susret. Opčinjena kao i prvi put, on divan i blistav kao i tada kad mi je privukao pažnju. Nisam mogla da verujem da je konačno moj, da sam vlasnica takvog bicikla. Nisam ni primerila da mi sedište ne odgovara i da ručke na volanu ispadaju, sve su to bile sitnice koje sam zanemarila i podredila utisku mog lepog novog bicikla. Leto posle šestog razreda je zauvek sačuvano u mom sećanju. Primetila sam da ljudi češće gledaju u mene dok vozim, u početku ne shvatajući zbog čega dok mi jednom drug nije rekao na kraju vožnje da se ljudi okreću za mojim biciklom! Kakav je to osecaj bio, ceo dan sam radosna šećkala i obletala oko njega, briskala ga maramicama i glačala. Nizala sam vožnje svaki dan, sve ponosnija i srećnija.
Godine su prošle, a taj osećaj ne prolazi. Svuda idemo, do prodavnice po potrepštine, nekad po roštilj za ručak, volimo krugove oko Ade, ponekad nam se pridruži i moja kuca pa idemo zajedno. Društvo uglavnom više voli rolere ali sam ja srećna kada ubedim nekoga da u paru idemo biciklima. U toku su pregovori sa roditeljima oko nosača za kola, što bi značilo da bismo išli na more ili planinu zajedno, kakva idila! I dan danas vozim iste rute, kroz šumu, do konja, mog omiljenog mesta. Uživam u svežini vazduha, blagom povetarcu i sunčevim zracima kada vozim u sumrak ili zoru. Neprocenjivi trenuci spokoja, osecaja mira koji dopunjuju crvkuti ptica, crvčci, ponekad i svici. Mnogo lepih stvari je ostalo u kilometrima iza nas. Moj bicikl je i dalje sa mnom, iako je malo dotrajao, menjač ne radi više kao nekada, lanac ponekad zna da bude nevaljao, kočnice jenjavaju, na nekim mestima je zarđao, popravljan lakom za nokte gde god je moglo, a i nakon svega toga u mojim očima je uvek najsjajniji i najbolji.
