Ovo je moj bicikl❤️. Slabo šta još na njemu funkcioniše, ali sa
njim svet funkcioniše bolje.
Ima lepših, novijih i boljih, ima skupljih i nenasleđenih, ali ovaj je moj. Svedok najstrašnijih padova i najluđih “policajki”, verni saputnik svih mojih avantura, junačkih bežanija i ludih jurnjava. Moj bicikl.
Nasledio sam ga od sestre. U stvari, ona ga se odrekla ubrzo nakon što sam porastao dovoljno da mogu da ga vozim. Nije ga se odrekla iz sestrinskih razloga ljubavi i nesebičnosti, naravno - svi znamo kakve
su starije sestre. Prepustila mi ga je zato što gospođica ima niz zamerki na moje “održavanje” bicikla i njegovo stanje. Te šta je sa brzinama, te ne rade kočnice, te gde mu je nogara, te ručke
ofucane, a i pedale se jedva okreću. Sačuvaj bože da je drugari vide sa takvom skalamerijom! Mora princeza da misli na reputaciju, a ja ne bih dao svoj bajk za sve reputacije sveta!
Moja sestra u oktobru slavi trinaesti rođendan i plan joj je da prikupi novac za novi bicikl. Ja ne znam kad ću stići na red. Do tada, važno je da se točkovi vrte.
(A vama hvala. Sve i da ne nabudžite baš moj, nekog ćete usrećiti, ubrzati, pokloniti mu vetar u kosi i podržati duh Subotice. Jer, šta je Subotičanin bez bicikla?)
