Zovem se Mirjana Benić, živim u Novom Sadu, a u nastavku je kratka priča o mojoj bicikli i meni...
Bicikl sam dobila na poklon od prijatelja, pre četiri godine. Već tada je prošla dosta toga, ali je bila doterana, našminkana, kao prava vremešna gospođa... rustična, vintage, kažu - naspram mene.
U Novom Sadu sam jedina žena poštar, a kako je ovaj grad poznat po svom sjajnom odnosu prema biciklistima, a i pritom je, ravan, nije ni malo čudno što sam se opredelila da sa svojom biciklom delim svakodnevicu i na tom polju.
Pošto sam stalno u pokretu, prilagodila sam kretanje po terenu tome da mi bicikla više pomaže nego što smeta, mada u gradskim uslovima nije neophodno imati dvotočkaša pored sebe. Medjutim, poštarska torba je teška pa mi je njegov pak treger više nego značajan, a ja mu za uzvrat nadjem najbolji hlad gde ga ostavim da me čeka, ili neku nadstrašnicu ako pada kiša.
Sad smo već vrlo prepoznatljivi na reonu, a komšije se, pred čijim lokalima i ulazima ostavljam biciklu postaraju da je tu i zateknem.
Sve je brže sa njom, stabilnije, i lakše.
Kada nisam na poslu, većina mojih aktivnosti takođe podrazumeva pedaliranje. Izlazak u grad, odlazak u bioskop, kod prijatelja, u neko obližnje mesto...svaki moj najobičniji dan je proveden na bajsu, i ja prosto ne mogu da zamislim kako će stvari funkcionisati kada dođe vreme u kom se više neću oslanjati na njega.
