Priča ovog bicikla je zaista dooosta dugačka, nadam se da nećete zaspati dok budete čitali.
Za početak, vratićemo se u 1960. godinu, kada je ovaj bicikl i došao u tada dom mog pokojnog deke.
Nisam siguran ko je proizvođač bicikla, i odakle je bicikl uopšte i stigao, ali jedno zasigurno znam, a to je da je u to vreme, kada ga je kupio, moj deka bio oduševljen biciklom.
Često viđam takve biciklove po Novom Sadu, valjda su tu došli još iz vremena II Svetskog rata.
Nakon što ga je kupio, deka je malo doterao bicikl, ofarbao ga, i stavio novi sic.
Svakodnevno je sa njim prelazio desetine kilometara. Bicikl mu je služio kao osnovno prevozno sredstvo, sredstvo za rekreaciju, za razonodu.
Kad god je išao na posao, morao je da sa sobom vuče kante i alat, s obzirom da je bio moler, a taj bicikl sa korpom na zadnjem pak tregeru je bio idealno prevozno sredstvo za to!
Tokom života, u bicikl je ulagao koliko mu je to dozvoljavalo vreme i novac. Najviše je voleo sam da popravlja svoj bicikl, jer kako bi i sam rekao: "Najbolje ja razumem taj bicikl i ja najbolje znam šta njemu treba, jer ga ja jedini i vozim. Znam kako se ponaša, kako "diše". Ne volim da drugi petljaju oko mog dvotockaša".
Vremenom, kako je deka stario, stario je i bicikl. Nakon dekine smrti, msm 1985., ili 1986. (ja sam roden tek kasnije), bicikl više nije imao ko da vozi. Majka ga je smestila u podrum i ostavila ga.
Ja sam od nedavno počeo da vozim bicikl i to svakodnevno. Bicikl je za mene način života, način na koji ja vidim i shvatam svet. 
Nedavno sam kupio sebi polovan bicikl, i nakon određenog vremena morao sam da ga odnesem na servis. S obzirom da je u servisu bila gužva, na popravku sam morao da cekam 2-3 dana.
Ta 2-3 dana sam na posao išao peške, jer auto nemam (a ni ne treba mi, kad imam bicikl), a autobus ne koristim.
Tek kada sam privremeno ostao bez bicikla, shvatio sam da mi je jako teško, da jednostavno ne funkcionišem kako treba.
Nakon te opravke, sišao sam u podrum, i izvukao taj stari dekin bicikl. Nakon toliko godina, bicikl uopšte nije bio za upotrebu. Otac je hteo da ga proda u staro gvožde, ali majka nije dala, jer je za taj bicikl vežu posebne uspomene. I tako sam ja odlučio da tom starom biciklu vratim novi sjaj.
Rasklopio sam ga, bukvalno celog, sa ciljem da ga sam popravim i restauriram. Ali tek kad sam ga rasklopio, shvatio sam da je restauracija bicikla veoma teška, spakovao sam ga, i spustio nazad u podrum. I eno ga, i dan danas stoji tako usamljen, i čeka da ga neko popravi. U par navrata sam ponovo pokušavao da ga restauriram, ali obaveze oko posla mi to nisu dozvolile.
Juče sam na FB-u video Vaš oglas za serijal "Nabudži mi bajs"...
Baš bih voleo da moj basj dode u Vaše ruke :D
Da mi malo pomognete oko restauracije, jer taj bicikl, koliko god star bio, ima svoju priču. Kako bi moj pokojni deka rekao, ima "dušu".
Eto, to je priča bicikla starog, uf... ne znam ni ja koliko :D
Fotografije bicikla Vam šaljem u prilogu. Na Vašem sajtu sam pročitao da na fotografijama mora da bude i osoba koja vozi bicikl, i da bicikl bude u voznom stanju, ali nije, razlog sam naveo gore.
Napomena: ova priča čeka dodatne fotografije naslednika sa dekinim biciklom nakon čega će biti uzeta u obzir za takmičenje
